• 
• 

Zašto deca lažu? Laganje je veština koju sva deca vremenom nauče. Uz pomoć laganja deca pokušavaju da izbegnu krivicu i kaznu, kao i da se prikažu u boljem svetlu. Sva deca lažu, ali neka to čine mnogo više od ostalih. Psiholozi su došli do modela koji mogu da utvrde koja će deca lagati više u odnosu na svoje vršnjake.

Ključna razlika između dece koja lažu i one koja to manje čine je osećanje zadovoljstva sobom. Deca koja hronično lažu ne osećaju se dobro u svojoj koži.

Najčešći razlog za laganje, naročito kod male dece je strah od kazne. Ovo je posebno izraženo kad detetu preti ozbiljno kažnjavanje, ili kad roditelji imaju nerealno visoka očekivanja od svoje dece. Osnovni problem u ovakvim situacijama su prevelika očekivanja roditelja od preterano male dece. Imajući u vidu dečije odsustvo moći u porodici i dečije ograničene mogućnosti i sposobnosti nije ni čudo što deca u ovakvim situacijama pribegavaju lažima.

Deca školskog uzrasta će takođe pribeći lažima kako bi poboljšala svoje samopouzdanje i socijalni status. Na primer, ona mogu pričati svojim drugarima kako su upoznali muzičku zvezdu, ili omiljenog sportistu, ili mogu preuveličavati bogatstvo svojih roditelja.

Ponavljanje laži koje su vezane za socijalni status predstavlja ozbiljan problem. To šalje poruku da dete ima loše mišljenje o sebi. Roditelji bi trebalo da razmisle zašto se njihovo dete oseća bezvrednim. Da li oni ignorišu svoje dete? Da li je dete bilo izvor neprestane šale ili ga ostala deca omalovažavaju?

Za stariju decu laganje predstavlja buntovnički odgovor na ograničenja. Ono za njih predstavlja način da izazovu roditeljski autoritet. Deca u školskom uzrastu ne osećaju više da bi sve trebalo pričati roditeljima i oni mogu da odgovore lažima roditelju na pitanje koje je za njih nametljivo.

Kako rastu deca sve više uviđaju da je najveća kontrola koju mogu da imaju, kontrola informacija. Generalno, ako su roditelji preterano nametljivi i znatiželjni, deca će biti više sklona prećutkivanju i izbegavanju informacija. Često je to i prenaglašeno, kao da roditeljima žele da daju do znanja da sve više imaju potrebu za privatnošću. “Gde si?” “nigde.” “Šta radiš?” “Ništa.” ”Ko je tu?””Niko koga znaš.”

U slučaju da je dete odjednom počelo intenzivno da laže, to može biti znak da nešto nije u redu u porodici. Ovo je pogotovu istina ako dete još čini sitne krađe i počinje sa sitnim vandalizmima. Trebalo bi obratiti posebnu pažnju, ako su žrtve krađa i laži ostali članovi porodice. Obično je ovo poziv u pomoć, koji je mnogo glasniji od onoga koji bi vam dete rečima uputilo.

Nije neuobičajeno da psiholog u razgovoru sa detetom, koje je počinilo sitan vandalizam, ili krađa, otkrije da su njegovi roditelji pred razvodom. Ovakav čin za dete predstavlja jedini način na koji može ponovo da ujedini svoje roditelje. Dok su motivi deteta nesvesni, sama dela otkrivaju potrebe koje ono ima.

• 
•