Kad dete neće da sluša, jednostavni načini da ga usmerite, tako da budete ponosni na njega, izgleda kao da ne postoje.

Ponekad teško naći zajednički jezik sa detetom, ako se od pranja zuba, do završavanja domaćeg zadatka, razgovori pretvaraju u konflikt. Suprotno tome kako vam se u ovim momentima stvari čine, deca vole da se ponašaju tako da vas čine ponosnim – bar većinu vremena.

Kako doći do toga?

Pomozite detetu da oseti da ste u istom timu. Ovih par strategija će vam pomoći u tome.

Izgradite jaku vezu

Ako želite da dete više sarađuje sa vama, promenite fokus. Nemojte unapređivati dete već vašu vezu sa detetom.

Ako se samo žalite na njega, to obeshrabruje i vas i dete. Vi se osećate kao loš roditelj, a ono misli da ništa ne može da uradi kako treba. Osim toga, energija koju uložete da dete stalno ispravljate, može biti iskorišćena u nešto što više motiviše i daje efekte.

Zato se potrudite da dete ohrabrite nekoliko puta tokom dana preciznim komplimentom za ono što radi. Takođe, ne zaboravite da provedete vreme sa vašim detetom svakog dana radeći nešto u čemu ono uživa.

Budite pokretač

Nakon što ste prošli period dojenja, menjanja pelena, oblačenja i potpunog posvećivanja detetu, kad dete malo poraste, teško je napraviti granicu i pustiti ga da samo obavlja ove aktivnosti, ali upravljanjem svakim detetovim postupkom, kao što su na primer otvaranje soka ili stavljanje naočara za sunce, samo šalje poruku da niste sigurni u njegove sposobnosti. Kad god je moguće, dajte detetu priliku da samo izvrši što više manjih zadataka.

Koliko god biste želeli da pomognete, mnogo je bolje ako ostavite dete da samo reši manje nesuglasice sa svojim drugarima. Možete ga ohrabriti sa nekoliko rečenica koje naglašavaju problem i pružaju rešenje – „Razumem da si ljut, ali znam da umesto što vičeš, umeš da objasniš drugaru zašto si ljut.“

Reči simpatije – budite opušteni

Svi smo to prošli. Kažete vašem detetu da ugasi televizor, a ono počne da plače vičući – „Nee!“ – i pre nego što shvatite i vi ste već ste počeli da vičete, ali kao što ste već verovatno uvideli, borba za vlast ne dovodi do saradnje. Ona i vas i vaše dete čini sve ljućim, i tera dete da vam se još jače suprodstavi.

Ključ je u vašoj samokontroli. Vaša pribranost, pomaže detetu van kontrole da se i ono umiri.

Kako da ovo izvedete?

Nazovite njegova intenzivna osećanja pravim imenom bez da ih osuđujete: „Vidim da si jako ljut/uznemiren… “

Zatim naglasite neprihvatljivo ponašanje i ponudite mu alternativu: „Udaranje igračaka neće rešiti problem, možeš da mi kažeš da si ljut bez udaranja stvari.“

Ako vaše dete voli da se prepire, nađite argument sa kojim možete da se složite: „Slažem se da je igranje igrica zabavnije od domaćeg zadatka…“

Ne zaboravite – borba za vlast zahteva dvoje!

Verovatno ste već doživeli da kad ste popustili vašem detetu, iako vam to baš i nije bilo drago, ono je na kraju prestalo da se opire i skoncentrisalo se na svoje ponašanje i to kako ga može promeniti.

Pokažite malo saosećanja

Kao i svim prezauzetim roditeljima, naša očekivanja su, prirodno, skoncentrisana na nas same. Potrebna je saradnja svih ukućana kako bi izašli iz kuće na vreme. Važno je ponekad i posmatrati svoja očekivanja iz perspektive deteta. Kada primetite i prihvatite detetove potrebe, pomažete mu da se izbori sa granicama koje su mu postavljene, a za to je potrebno samo par dodatnih sekundi: „Znam da je teško ustajati ovako rano, ali moramo da odvedemo tvoju sestru u školu, ako hoćeš možeš da obučeš omiljenu trenerku…“

I kako god iritirajuće bilo, naučite da tolerišete određenu količinu gunđanja, sve dok se ono ne pretvori u nepoštovanje. Ako odgovorite na opasku pokrenućete debatu, što je poslednje što želite. Zato ili ignorišite komentar, ili recite nešto puno razumevanja: „Znam da želiš da se igraš sa lutkama, ali plašim se da je vreme spavanja“. Takođe se postarajte da primeti kako ste čuli šta je reklo i da se saosećate sa njim.

Između mene i tebe – okrivite kuću

Optužbe na račun deteta kao što su: „Nemoj da sam čula da tako zoveš brata“, pre će izazvati otpor nego neposredni komentari tipa: „Takva imena nisu lepa, pravilo u kući je da sa svima pričamo sa poštovanjem.“

Lakše je ući u sukob sa roditeljem koji želi sve da kontroliše, nego voditi bitke sa bezličnim kućnim pravilom. Isto tako bezlični komentari i nekritična zapažanja o vremenu za krevet i higijeni će pre naterati decu da prihvate pravila. Umesto da prokomentarišete „tvoja soba je u takvom neredu“, probajte sa „igračke su na podu“.

Koristite  – Ja – izražavajte se u prvom licu

Deca veoma rano nauče da ignorišu zabrane roditelja i konstantno žaljenje. Tako da ako Vaši zahtevi i naredbe nemaju efekta, počnite da ih formulišete drugačije. Izražavajući se u prvom licu pomažete detetu da shvati kako njegovo ponašanje utiče na vas: „Naljutila sam se kad sam videla kako bacaš hranu, jer ja moram to da počistim“ (samo se potrudite da se preterano ne sažaljevate).

Kad upozorite dete, nastavite da naglašavate šta ćete uraditi „Uzeću ti tanjir, ako nastaviš da bacaš hranu“ i ako to kažete, onda to i učinite, jer u suprotnom Vaše pretnje ne vrede ništa.

Ako se skoncentrišete na svoja dela, a ne na kontrolisanje detetovog ponašanja, osećaćete da imate veću kontrolu, što će osetiti i dete jer će početi da primećuje vezu između svojih postupaka i posledica.

Naravno da ni jedna disiplinska strategija ne može naterati decu da se ponašaju uvek primereno, ali ako ste vi i vaše dete zapali u lošu fazu, ponekad je potrebno samo da promenite svoje ponašanje i da iz deteta izvučete ono najbolje.